Srpski književni glasnik

| | ;

ЧУ ТЛО, 409

поћер'о још у кога газде, хоћах лијепо липсати к'о пас, на овоме мразу... Па, задовољан, изађе п крену кући.

Кад се добро расвануло и кад сва три звона забрујаше са пркве, позивајући свијет на јутрењу, састаше се у црквеној авлији и газда Аћим п газда Васо п газда Алекса и још три-четири крупње п сптније газде. Сви обучени у чохано, празнично рухо, са накалуфљеним фесовима на глави (јер су и фесови празнични) а огрнути тешким, топлим ћурковима. Сви се заклонили од вјетра за дебели, црквени зид, MH, по староме обичају, прије него што ће уљећи у цркву, запалили су цигаре.

— Људп, ова зпма баш жестока, поче први газда Аћим зијевајући. Овакога мраза не памтим одавно.

— Нека, нека, дочека газда Алекса живо. Ја волим жешћу зиму... Ако је зима жестока, биће и година родна. Без мразова рода нема...

— И нема богме, уплете се газда Васо. Још да хоће и снијег ударити, па ето згоде!... А мени је и 'нако милије, кад је вријеме оштрије. Затвориш се, брате, у собу, упалиш фунур, па слушаш како хукће и праска, к'о за пнад вјетру, што напољу пуца и цичи. Љепота једна !

— Па још кад распариш табане према фунури, додаде газда Аћим.

Док дотрча Ристо у авлију, па још бјешњи и y30yђенији него јуче.

— E људи, ови се јади ниђе гласили нијесу, рече скидајући фес, а из главе му дими као из пурењака. И што гођ се деси, све по мојој глави, ђаво ме однио, да Бог да, и кад сам жив. Пробудио се јутрос, умио се, па уз'о мало љеба и сира и полио оном Митрову сирочету... „Хајде“, велим, „нек се заложи јутрос, док браћа покупе паре и док га намјестимо у какве жене“... И дош'о сам тамо, браћо моја, и уљего у собу, па от да викнем: „ђе си дијете““.,