Srpski književni glasnik

410 СРпоки Књижевни ГлАСНИК.

— Какво дијете упаде газда Васо, емјешкајући се.

— Ђавоље! — окреса Ристо љутито. Па баш да викнем, — настави, — а поглед ми се оте у ћошу, кад оно лежи на тлима, згурено, модро, етиснутих шака, па ме гледа страшније вего јуче... „Устани дијете“, велим му ја, „ево сам ти донио да се озалогајиш, док ти браћа н више скупе“... Оно ни да се помакне..

-— Зар дијете опет запита Васо.

Ристо га мрко погледа, отхукну мало и плесну рукама.

— И шта мислите, браћо моја запита. Ја се примакнем и попипам га, а оно ледено. Дрмнем га, а оно ништа... Лијепо умрло!.. Кад је чекало толико, није шћело причекат' још дан, вего одма отишло за ћаћом. Вољело мртву ћаћи, вего нама живима.

— Ама баш умрлог запита газда Аћим јаче.

— Можебит' да се и смрзло, одговори Ристо набусито, — ама је, бели, душа излетила из њега... И данас ето опет белаја мени на врат, да га сахрањујемо, земља му кости измећала !

Газда Алекса баци исепушен цигар и заглади бркове.

— Е, то је баш једно чудо, — рече. — Јуче сахранили оца, а данас дијете... Да се смрзло, то нико не може вјероват', јер опет није така студен да се људи мрзну. То је њему отац био драг, па га није могло преживјети... Умрло од жалости... А то је баш чудо, јер се у данашњи земан најмање од жалости умире...

Свет. ЋОРОВИЋ.