Srpski književni glasnik

“5 ti ;: ГоспоЂа БоваАРИ. 413

изгледала је у њеним очима као нека неизмерна престоница, као какав Вавилон у који је улазила. Она се нагињала рукама кроз прозор, увлачећи у себе свеж ваздух; коњи су галопирали, камење је шкрипало у блату, поштанска,. су се кола клатила, а Хивер је издалека дозивао двоколице по путу, док су мештани, који беху преноћили у Гијомовој шуми, мирно силазили низ брдо, у својим малим породичним колима.

На уласку у варош они се зауставише ; Ема откопча своје каљаче, навуче друге рукавице, намести шал, и, двадесет корака даље, сиђе с Ласте.

Варош се у то време будила. Помоћници, у грчким капама, брисали су излоге на дућанима, а жене с котарицама на куку узвикивале су с времена на време, по угловима улица. Она је ишла оборених очију, поред самих зидова, и смешећи се од задовољства под својим црним спуштеним велом.

Из страха да је ко не види, она обично није ишла најкраћим путем. Залазила је у тесне и мрачне улице, и сва у зноју излазила је на доњи крај Народне улице, у близини чесме која се ту налази. То је кварт у коме су позориште, каване и блуднице. Поред ње су често пролазила колица с каквим декорацијама које су се тресле. Момци с кецељама сипали су песак по тротоару, између зелених шибљика. Осећао се мирис од апеинта, цигара и острица.

Она је савијала у једну улицу, и познала би Леона по кудравој коси која му се видела пепод шешира.

Он је и даље ишао тротоаром. Она је ишла за њим до гостионице; он се пео, отварао је врата, улазио... Какав загрљај!

После пољубаца настајала је бујица од речи. Они су причали једно другоме своје јаде у току недеље, своје слутње, неспокојства због писама; али сад се све заборављало, и они су се гледали очи у очи, с осмехом пуним страсти и с речима пуним љубави.

Постеља. беше широка. постеља. од махагонија у 00-