Srpski književni glasnik

414 Српски Књижевни Гласии.

лику чуна. Завесе од црвене свиле, које су се епуштале с тавана, чиниле су свод сувише ниско, над широким узглављем; — и ништа на свету није било тако лепо као њена црномањаста глава и њена бела: кожа, које су се издвајале на овој пурпурној боји. кад је, из етидљивости, склапала своје наге мишице и покривала лице рукама.

Тонла соба, са својим меким простпркама, својим лепим украсима и својом мирном светлошћу, као да је наручена била за тајне страсти. Шипке које су се завршавале у облику стреле, бакарне руже и велике кугле на прекладу засветлиле би се наједанпут, чим би сунце ушло. На камину, између свећњака, стојале су две од оних великих ружичастих шкољака у којима се чује брујање мора кад се приелоне на уво.

Како су волели ову угодну собу, која је била тако пријатна, п ако јој је сјај бпо потамнео! Налазили су увек намештај на истоме месту, а покадшто и укоснице које је она, прошлога четвртка, заборавила била под постољем од сахата. Ручавали су крај ватре, за малим столом, ишараним палисандром. Ема је секла и метала му у тањир комаде, умиљавајући се на стотину начина; и она се смејала звучним и раскалашним смехом, кад би се пена од шампањскога вина прелила ma лаке чаше на прстење на њеној руци. Они се беху сасвим заборавили у својој љубави, па су мислили да су у својој сопственој кући, и да ће у њој живети до смрти, као вечито млади супружници. Говорили су наша соба, наша простирка, наше столице; она је шта више говорила моје папуче, Ba поклон који јој је Леон купио да јој испуни жељу. То беху папуче од ружичасте свиле, опточене лабудовим перјем. Кад би му села на колена, нога јој је тада висила; и лепа обућа држала се само претима на њеној босој нози.

Он је сад први пут уживао у неисказаној изредности женске отмености. Никад дотле није он наишао на ову љупкост у говору, на ову отменост у оделу, на