Srpski književni glasnik

ГосповЂа BoBAPH. 415

ово држање успаване голубице. Он се дивио раздраганости њене душе и чипкама њене сукње. У осталом, није ли ово била жена из отменога друштва, и то жена удата! укратко, права метреса !

Разноликошћу своје ћуди, час мистична час весела, разговорна, ћутљива, узбуђена, равнодушна, она је иза. зивала у њему тисућу жеља, будила нагоне, мисли. Она је била заљубљена жена из свију романа, јунакиња из свију драма, неодређено она у свима збиркама стихова. Он је налазио на њеним плећима ћилибарску боју одалиске у купатилу; имала је дугачак струк какав су носиле племићке из феодалних замкова; личила је и на бледу жену из Барцелоне, али је на првом месту била Анђео !

_ Често му се, кад је гледа, чинило, да му се душа, одлазећи к њој, прелива као талас преко њене главе и спушта у белину њених груди.

Он би сео на земљу, пред њом; и, с лактовима на коленима посматрао би је са осмехом и занет.

Она би се нагла к њему, и чисто ван себе од заноса шапутала би:

— Ох! не мичи се! не говори! гледај ме! Из твојих. очију избија нешто тако пријатно, што ми тако годи!

Она га је звала малим:

— Мали, волиш ли Me?

И она није ни чекала на његов одговор, обасипа« јући га страсним пољупцима.

На сахату је стојао један мали Купидон од бронзе, који је успијао, носећи у наручју позлаћен венац. Они су му се често смејали; али кад буде време растанку, све им се чинило озбиљно.

Стојећи непомично једно према другоме, они су понављали :

— У четвртак!.. у четвртак !

Наједанпут, она би му обухватила главу рукама, пољубила га брзо у чело с узвиком: „Збогом!“ и слетела низ степенице.