Srpski književni glasnik

416 CpencEnu RmmmEBHI ГЛАСНИК.

Она је ишла у Позоришну улицу, једноме власуљару, да доведе у ред косу. Ноћ се спуштала ; у дућану се палио гас.

Она је слушала позорпшно звоно које је звало глумце на представу, п видела је људе обријана лица и жене у извешталим хаљинама како улазе па врата од позорнице.

Било је врло топло у овој сувпше ниској соби, у којој је буктала пећ међу власуљама п помадама. Мирис машица, са овим маеним рукама које су јој намештале косу, убрзо би је занео п она би задремала под берберским огртачем. Момак који јој намешташе косу често јој је нудио улазнице за пгранку под образинама. |

Затим је одлазила! Ишла је улицама и враћала се у гостионицу код Црвенога Крста; ту је узимала своје каљаче које је изјутра сакрила била под једну клупу, и седала на своје место, међу неетрпљивим путницима. Неки су од њих силазили под брдом. Она је остајала сама у колима.

На сваком савијутку све се више и више видело варошко осветљење, које је чинило простране и светле слојеве изнад утрпаних кућа. Ема би клекла на јастуке и загледала се у ово светло море. Она је јецала, призивала Леона, п слала му нежне речи п пољупце које је ветар односио.

Горе, на брду, врзмао се обично око кола један божјак, са својим штапом. Гомила рита покривала му је рамена, а стари шешир са избијеним дном и широким ободом крио му је лице; али кад би га скинуо, на место трепавица виделе су се две велике и крваве очне шупљине. Месо му је било испуцало на црвене кајише, и из њега је цурила нека течност која се етињавала у виду зелене шуге до самога носа, чије су црне ноздрве грчевито увлачиле ваздух. Кад би хтео да вам шта каже, он би забацио главу и блесасто се насмејао; — и његове плавичасте зенице, које су се непрестано кретале, уларале су о ивицу живе ране, на слепим очима.