Srpski književni glasnik
418 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.
Примећујући да је бледа, муж би је често упитао да није болесна.
— Нисам, одговарала је Ема.
— Дли некако ми чудно изгледаш вечерас 7
— Није ми ништа, кажем ти!
Било је шта више дана када се, одмах по доласку, пела у своју собу. Јустин, који се ту налазио, ишао је тамо амо нечујно, служећи је вештије но нека одлична коморница. Он је спремао жигице, свећњак, једну књигу, њену реклу, простирао.
— Добро је, говорила је она, иди сад.
Јер он је стојао и даље, опуштених руку и отворених очију, као да се заплео у безбројне конце неке изненадне сањарије.
Сутрашњи дан био је страшан, а остали су били још нееноснији са КЕминог нестрпљења ла се поново преда својој срећи, — страсна жеља, распаљена познатим сликама, и која је, седмога дана, избијала у свој својој силини у загрљају Леоновом. Његова ватрена љубав међутим крила се под изливима дивљења п захвалности. Ема је уживала у овој љубави уздржљиво п мислећи само о њој; она је подржавала њу свима средствима своје нежности, и стрепила је по мало да је. једнога дана нестане.
Често му је говорила благим и меланхоличним гласом :
— Ах! ти ћеш ме оставити!... оженићеш се!... бићеш као и други.
Он би је упитао:
— Који други г
—- Па други људи, одговарала је она.
Затим је, одбијајући га од себе покретом пуним чежње, додавала :
— Ови сте ви подли! n
Једнога дана, кад су философеки разговарали о зе маљским разочарањима, она ће рећи (да огледа његову љубомору, или можда из неодољиве потребе да му се