Srpski književni glasnik

ГоспоЂаА Бовари. 419

о __-

повери) да је некад, пре њега, волела некога, „не као тебе!“ прихвати она живо, и закле се животом своје кћери да међу њима није било ничега.

Млади човек поверова, но при свем том упита је шта је био тај човек.

— Био је капетан на ратној лађи.

Није ли ово био начин да предупреди свако распитивање ; и да у исто време да себи много важности, овим тобожним очаравањем човека који је морао бити рато· борне природе и навикнут на наклоности жена.

Леон осети тада сву нискост свога положаја, желео је еполете, ордене, титуле. Све би се то њој допадало: он је то нагађао по њеним раскошним навикама.

Међутим Ема многе од својих нерасулних жеља није ни казивала, као на пример жељу да, за одлазак у Руан, има плава кола, која би вукао коњ енглеског соја, а теpao грум у госувраћеним чизмама. Јустин је био тај који јој је улпо ову мисао, са својим преклињањем да га узме у службу као собара; и, ако немање ових кола није приликом сваког љубавног састанка смањивало задовољство доласка, оно је на сваки начин повећавало горчину повратка.

Често, када су разговарали о Паризу, она би завршила с уздахом:

— Ах! како би тамо било лепо живети!

А зар нисмо и овде срећни7 настављао је млади човек, милујући је по коси.

— Да, заиста, одговарала је она, ја не знам шта говорим ; пољуби ме!

Она. је била према своме мужу пажљивија но икад, справљала му је кремове и свирала валцере после вечере. Он је био дакле најсрећнији међу смртнима, п Ема је живела сасвим спокојно, кад је он једно вече упита изненада:

— Теби предаје свирање госпођица Ламперер, је ли“

— Да.

— .Чудновато, мало пре сам се видео е њом, настави

е..