Srpski književni glasnik

49() Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Шарл, код госпође Лиежар. Говорио сам јој о теби; она те не познаје.

Ово је било као гром из ведра неба. Но она при свем TOM одговори сасвим мирно:

— А! зацело ми је заборавила име “7

— Али има можда у Руану, рече лекар, више госпођица Ламперер које дају часове из клавира

— То је могућно!

Затим ће, живо:

— Међутим, ја имам њене признанице! да видиш.

И она оде столу, претресе све фијоке, испретура хартије, и на послетку тако се збуни, да је Шарл једва приволе да се не мучи толико око тих тричавих признаница. — 0! ја ћу их наћи, рече она.

И доиста, првога петка после тога, навлачећи једну чизму у мрачној собици у којој су му стојале хаљине, Шарл осети неку хартију између коже и своје чарапе; он је узе и прочита:

„Примљена, за три месеца обучавања, као и за разне.

музикалије, сума од шездесет и пет динара. Фелиција Л' Амперер, професор музике.“

— Откуда ово, до врага, у мојим чизмама 2

— По свој прилици, одговори она, пало је из старих корица с рачунима, што стоје па ивици полице.

Од тога тренутка био је њен живот само гомила лажи, у које је она увијала своју љубав као у платно, да је сакрије. Лаж је постала код ње потреба, страст, задовољство, у тој мери да сте могли бити уверени да је прошла левом страном, ако вам је рекла да је прошла, јуче, десном страном једне улице.

Једно јутро, кад је отишла била, обучена по своме обичају доста лако, поче наједанпут падати снег; Шарл је баш гледао кроз прозор време, и спази Г. Бурнизијана у колима господина Тиваша, који га је возио у Руан. Он сиђе и повери свештенику један велики шал, да га преда Госпођи, чим дође у гостионицу код Црвенога Крста,