Srpski književni glasnik

Госпођа БоваАРИ. 495

— Хвала, рече стара жена.

И она баци пуномоћство у ватру.

Ема се стаде смејати нервозно, гласно, непрекидно, добила је била живчани напад.

— Ах! Боже! узвикну Шарл, А и ти грешиш! дођеш само да је нападаш!..

Његова мати слеже раменима и рече да је све то само претварање.

Али Шарл, непокоран први пут, узе своју жену у одбрану, тако да се његова мати реши да иде. Она отпутова још сутрадан, и са прага, на његово наваљивање да остане, одговорп: :

— Не, не! Ти њу волиш више од мене, и имаш права, тако и треба да буде. У осталом, тим горе! видећеш!... Остај с богом!.. јер ја и не знам ништа друго, до да је само нападам, као што ти велиш.

Шарл је при свем том стојао врло збуњен пред Емом: јер ова није ни мало крила своју љутину што није имао поверења у њој; требало је много молаба да она пристане да поново прими пуномоћетво, и шта више он је сам отпрати до Г. Гијомена да јој изда друго, које је било као и оно прво.

— Потпуно вас разумем, рече бележник, човек од наукенеможе да се заноси свакидашњим ситницама у животу.

И Шарлу је лакнуло кад је чуо ове љубазне речи које су његову слабост ласкаво тумачиле као заузетост озбиљнијим стварима.

Како је пустила на вољу својим осећајима, идућега четвртка, у гостионици, у њиховој соби, с Леоном! Она је плакала, смејала се, певала, играла, поручивала шербете, тражила да пуши, учинила му се чудна, али достојна обожавања, дивна.

Он није знао какав је то преокрет у целом њеном бићу гонио Ему да се тако предаје уживањима живота. Она је била раздражљива, облапорна, страсна, и шетала се с њиме по улицама, уздигнуте главе, не бојећи се, говораше, за своју част, Међутим, овда онда, она би уз-