Srpski književni glasnik

426 Српски Књижевни ГлАСНИК.

дрхтала на изненадну помисао да се може срести се Ро-

долфом; јер, и ако су се растали били за навек, њој се

чинило да се није сасвим опростила његове мреже. Једно вече, она се не врати у Јонвил. Шарл је био

као ван себе, а мала Берта, не хотећи да легне без своје

маме, јецала је да јој срце препукне. Јустин беше отишао

путем, ако би је случајно срео. Г. Хоме беше због овога оставио своју апотеку.

Напослетку, у једанаест часова, не могући више да издржи, Шарл упрегну, скочи у кола, ошину коња и око два сахата у јутру стиже у гостионицу код Црвеног Крста. Ње тамо не беше. Њему паде на ум да се Леон можда видео с њом; али где станује7 Шарл се, срећом, сети адресе његовога господара. Он одјури тамо.

Дан се већ помаљао. Он распознаде таблу изнад једних врата и куцну. Неко му, не отварајући врата, одговори на питање, уз безброј увреда за оне који узнемиравају људе ноћу. xy

Кућа у којој је Леон становао није имала ни звона, ни звекира, ни вратара. Шарл удари неколико пута песницом у капке. У то један жандарм прође улицом; Шарл се поплаши и оде.

— Баш сам луд, рече он у себи; зацело су је 32држали на вечери код Г. Лормоа.

Породица Лормо није више живела у Руану.

— Биће онда да је остала код госпође Дибреј, која је болесна. Али, не! госпођа је Дибреј умрла још пре шест месеца!... Где ли је то2

Наједанпут сену му једна мисао. Он заиска, у једној кавани, Годишњак, и брзо потражи име госпођице Ламперер, која је становала у улици Ренел-де-Марокиније, број 74.

Баш кад је ступио у ту улицу, Ема се указа на другом крају ; онвише паде на њу но што је пољуби, с узвиком:

— Ко те је задржао, јуче 7

— Била сам болесна.

— А од чегаг.. Где... Како“...

Она превуче руком преко чела и одговори:

— Код госпођице Ламперер.