Srpski književni glasnik

ГоспоЂа Бовари. 427

— Одмах сам се сетио! Пошао сам био тамо.

— 0! не вреди трудити се, рече Ема. Она сад баш оде од куће; али, у будуће, немој се бринути. Ти ћеш разумети, ја нисам слободна, ако знам да те и најмање задоцњење толико узнемирава.

На тај начин дала је она себи као неко допуштење да се не мора устручавати у својим љубавним подвизима. Кад би је обузела жеља да се види с Леоном, она би ма под каквим изговором отпутовала; и, како је он тога дана није очекивао, опа је ишла к њему у канцеларију.

У почетку су обоје били врло срећни; али он убрзо признаде истину, паиме: да је господин врло љут због ових излазака.

-— Ах, марим ја! хајде ти само, говорила. је она.

И он је одлазио с њом.

Она захте од њега да носи црно одело и да пусти брадицу, да би личио на портрете Луја ХШ. Зажеле да му види стан, и нађе да је сувише скроман; он поцрвене, али се она на то није освртала; затим му препоручи да купи завесе као што су њене, и како јој он примети да ће то много стати:

— Xa! xa! теби је жао новца! рече она смејући се.

Леон јој је сваки пут морао причати све шта је радио од њиховог последњег састанка. Она затражи стихове, стихове за њу, једну љубавну песмицу, у њену част; но он никако не могаде наћи слик другога стиха, и напослетку преписа један сонет из неког кипсеека.

То није учинио толико из сујете колико једино у намери да јој угоди. Он се није упуштао у оцену њених погледа ; он је примао све њене жеље; био је њена метреса више но што је она била његова. Она је умела да нађе нежне речи с пољупцима који су му заносили душу. Где ли се то научила овој покварености — скоро несуштаственој колико је била дубока и прикривена 7

(Наставиће се.) ГУСТАВ ФЛОБЕР. (Превео с француског Д. Л. Ђокић.)