Srpski književni glasnik

БЕЛЕШКЕ о ЕНГЛЕСКОЈ. 457 је један учитељ из Етона, а књиге на другом.“ Дете жуди за славом, као и Том Браун, да буде добар атлет; три, четири и пет сахата дневно проводи у напорним и хучним веџбањима. У трчању читаве сахате гацају по орници и»•блатаву пољу, падну у блато, изгубе ципеле, подижу се како могу. При лоптању поделе се на двоје и јурну једни на друге; ко се нађе доле понесе све остале на себи; ноге и руке бивају ишчашене, кључњаче поломљене. У крикету тешку велику лопту с таквом силином бацају да невешта играча може да свали ако га дохвати. Свака игра доноси модрице; сваки сматра за дику да то не осећа, па дакле да их прима и да их даје. Дете постаје борац, боксер: „Тући се песницама, вели писац Том Брауна, обичан је начин којим енглеска деца

расправљају своје спорове“. — Сви људи које сам познавао практиковали су песничање у школи, па се оно и данас продужава. — Ова врста мегдана има своја

правила, своје место, своје гледаоце и сведоке. Сваки од бораца има двојицу помагача који му бришу лице или подметну колено место столице за време прекида борбе; борба се понавља, а понекад траје пола сахата. Начело је да се ваља борити докле се види јасно и докле се може држати на ногама; борба се свршава са надувеним оком, и модрим лицем, понекад се уганутим палцем или расеченом усницом.

Па, по несрећи и сама школа иде тим путем; сем задатака за казну, сем казне у храни и затвора, употребљава се и шиба; у неким школама довољно је да ученика запишу три пут у казнену књигу па да буде ишибан. Ових дана у Хароу ишибано је четворо (по четрнаест удараца, али не да крв пође). — Директор у свима средњим заводима врши ту дужност; мало је директора у Француској који би по ту цену примили плату од сто или сто и педесет хиљада динара. — Шиба је за све, од најмањега до највећега; али обично бивају шибани мали и средњи. — Чудновато, ова казна није непопуларна; пре педесет године у Чертерхаусу ђаци подигоше буну кад