Srpski književni glasnik

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД. ,

Иво Војновић, Дубровачка Трилогија (,„АПопз, епјале “, „Сутон“, „На тараци“).

После празне и стереотипне Сардуове „Вештице“, после несрећнога покушаја да се оперета замени малоруским комадима, с певањем, позориште нам је дало прошле недеље три мала, савршено уметничка комада, „Дубровачку трилогију“ од Ива. Војновића. До скора готово потпуно непознат у Србији, Војновић данас међу људима који воле књижевност важи као најбољи српски драмски писац. Што његов Еквинодијо, Сутон и АПопз, епјапез нису имали, код публике, успех који заслужују, потпуно је разумљиво, јер наша публика није могла одмах осетити нове лепоте којима су пуни његови комади, навикнута на стране драме у често накарадним преводима и слабо обрађене српске комаде. Заиста, после страховитог галиматијаса

Којим би вола поразити мого у „Јаквинти“ и „Вукашину“ Драгутина Илића, после кржљаве и млитаве прозе Бранислава Нушића, без прелаза, од једанпут, добијамо од Војновића прави драмски стил, јасну, збијену и силну фразу која је уметнички беспрекорна, која се мења по ситуацији у комаду и личности која је изговара, остајући увек природна и уметничка.

Изузимајући неколико места из „Коштане“, у нашој драмској књижевности нема примера који би се, по лепоти форме, могли поредити са комадима Војновићевим. Каква разлика између крепке п сјајне форме његове и оног журавог, безизразног и учмалог стила наших дра-· матичара, код којих је језик постепено слабио п бледио као новац који годинама иде из руке у руку, губећи код сваког сопственика по нешто од првобитног сјаја и вре-