Srpski književni glasnik

464 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

дности своје. Изгледа да је Војновић први увидео ову тако просту истину да у уметничком делу мора бити уметничка форма и да је имао довољно снаге и талента да то својим делима докаже.

У Дубровочкој Трилогији оцртани су неколики типови дубровачки из прошлога века. А Попа, ептапев догађа се 1806, Сутон 1832, а На Тараци 1900 године. Ја највише волим АПопв, ептап 8, јер ми тај комад даје најјачу импресију живота. У њему су личности тачно и. снажно карактерисане, разноврене су и многобројне. Живот избија из сваке фразе, из сваке ситуације. Ван позорнице, на улици, народ граји и шали се; унутра видите стару дубровачку владику где, у наслоњачи, крај отвореног прозора, слуша стихове Метастазијеве које чита њезина дворкиња, док се у другој соби решава судбина Дубровника и сунце пада у Јадранско море; видите властелу дубровачку, људе разно одевене и разно образоване, неки у Саламанди, неки на Сорбони, таште, племените, одушевљене, скептике, све што једна цивилизација на умору може да да префињенога и игметнутога, читава галерија слика, читав један свет, „разна струјања живота“, као што би рекао Јован Скерлић. Ови TH by) живе, снажно опцртани, по кад кад само једном једином фразом.

. Почнимо “с кнезом. У црвеном државном глашту, у кратким црним панталонама, с белом власуљом на глави, улази он у дворану где властела већа хоће ли Лористона, Наполеоновог генерала, пропустити с војском кроз град или не. Улази кнез ситним корацима, ослањајући се на велики штап златом окован, изнемогао од прохујалих го“ дина и слабе крви коју су му претци дали. Прошла су млада времена, ако их је када било, и он се сад изгубио, не разуме ништа, не појима шта се око њега збива, све га буни, једина му брига да ништа не помути његову мирноћу човека који се преживео, да ништа не омете његова. сићушна. задовољства и старе навике. Нашто радити и напрезати сег Најбоље је примити догађаје без