Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПрРЕГЛЕЛ. 465

отпора. Лористон хоће да прође кроз Дубровник“ Боже мој, па нека прође. Ми ћемо своје учинити, дочекаћемо га у великој помпи — јп ггап рошра, „да Лористон види с ким има посла“; а после ћемо, тек онако узгред, напоменути да смо ми неутрални и да протестујемо. И док несрећни Орсат Велики п његови пријатељи, у патриотском слепилу, очекују од кнеза да спасе републику, он, кнез дубровачки, као да је отаџбина последња ствар која га интересује, у том тренутку наслађава се писмом Антуна Сорга из Париза. Какав обешењак овај Антун! Koлико духа у тога човека! Штета би била да и властела не ужива у његовој духовитости. И кнез, држећи златну лупу пред очима, смејући се при свакој речи, говори: „Ево књиге Антуна Сорге из Париђа. Нашо сам је! А знаш како почимље 7. „ЕсееПербззито УЗјшпог Принчипе ! Драги мој Маро! А што вас још враг није однио 2!...“ пак: „Још је дакле Република жива!“.. Који је оно враг од човека/!“...... Како је све то непријатно кнезу, та галама, те патриотске беседе и усклици! Па та досада, дочекивати Французе, макар то било M y gran pompa! A већ кад они прођу све ће поћи по старом, онда ће се опет моћи живети. Онда ћемо написати писмо Антуну Соргу из Париза: „Живи смо и враг нас још није однио!“

Ево Саба. У неколико речи 'показаће нам наивно смешну душу своју. Велпки господин, безмерно сујетан и ташт, говори лагано, господски, ужива у свакој Фрази коју каже; сујета се огледа у свакој речи његовој, у ходу, у покрету којим узима бурмут из мале бурмутице од слонове кости.

Немарно, с висине говори, као да још осећа увреду нанету његовом господству: „Кад ме императур Франческо молио у Вијени да пођем у Наполеуна како сауаlier donore деј Eccellentissima Republica, peko сам му: Прости, Спре! Ко се родио властелин како ми, не може пратит једног сће поп е што рат“

А кад га неко запита зашто сад прима Наполеона и ако му није раван, он још поноситије одговара : „Haj-

39