Srpski književni glasnik

466 СРпски Књижевни ГлАСНИЕ.

прије, јер кад има неко проћ -— боље Франчези него Власи, а друга... Регесће (јер) ми је било драго.“

Ту је и Лука, Лука свих времена и народа. Смирен, бојажљив, међу властелом која се препире п виче, он се креће лагано и опрезно, брижљиво се стара да никог не увреди, да ником не противречи. Кад Орсат говори он се снисходљиво осмехује, као да одобрава; кад ШЏиво напада Орсата, он покретима показује да је његовог мишљења. Али се њега ништа не тичу те патриотске беседе и препирке, има он важнијих мисли п пречих послова: он се стара како ће, по крепком изразу његове доцније браће, „метнути што год жива у уста“. Лористон ће ући у Дубровник7 Чудна посла! Главно је да му се човек не замери, да зна како га треба титулисати. И Лука, тихо“ и бојажљиво пита свога друга Пала: „Говори ли се Лористону Ечеленца“7“

Па ту је Џиво, плаховити и дреки Џиво, преко кога је прешла култура не могавши саломити урођену дивљину његову, Џиво заљубљен у своју памет, окорели властелин. Кад говори, виче и не бира изразе, или боље: бира само тривијалне изразе. Он сам лепо каже: „Што мислим, то бубнем.“ У свакој његовој реченици види се аристократска надувеност п уверење да је он најпаметнији. Сваки час понавља речи: ја, ми, ми властела, ми мађоранца, разумите шта кажем (ш1 са ртве). Ти, Ореате, и твоји пријатељи, ви мислите да можете спасти Дубровник од Француза Али ја вам кажем, ја, Џиво, да је залуду све: „све — реко сам — све.“ Не треба се заносити m лудовати: биће „како сам реко, т1 сард1бве.“ А кад Орсат, у очајању, падне на колена пред кнеза, преклињући га да узме власт у своје руке и спасе отаџбину, Џиво, ван себе, трчи кроз властелу MH грми: „Ма чујете ли... Хули властелу!...“ Орсат понижава властелу. Он, пунокрвни властелин дубровачки, па клечи пред кнезом! И разјарени Џиво додаје: „И ми пуштамо ове грдобе !“

Ту је и Госпођа Ане, стара дубровачка госпођа,