Srpski književni glasnik

468 Српски Књижевни Гласник. гладни и жедни, бедна рита, последњи никоговићи, и они ће рећи Орсату: „Па што се поносиш, Орсате7 По чему си ти нешто друго него ми 7“ Ево их улазе! „Најприје Франчези... Лепота људи!... Сви жедни славе, сви гладни жена! Па ето други, други ох!, све гори, све грђи!.. Јадни, сиромашни, дивљи! И сви хоће да прођу кроз та врата, сви се смију, еви пљувају у црне мире, еви грокћу: -- „Где ти је крунаг Где ти је слобода“ И ти си како и ми“ Одлично је престављено како Орсат, у патриотеком очајању, постепено губи моћ суђења предлажући, једно за другим, супротне начине да се спасе отаџбина. Прво преклиње кнеза да узме власт у своје руке: „И рецп у дубини твоје душе да смо задњи остатци прастаријех изабранијех поколења брез воље, брез крви, брез мождана, и кад све то распознаш, кнеже, реци једну саму

ријеч... једну саму... Госпар сам ја!.. Разгласи да властеле нема, да је ту пук сам и ти сам. Пак затвори свијех нас, зазвони велико звоно у Госпи — п сједи,

господару, испод келомана двора с пуком твојим, па буди ако хоћеш и Марин Фалиеро.. Само спаси републику...“

А одмах затим, чим види да је кнез сувише нејак за такве ствари, он наставља, без прелаза, окрећући се властели: „Још емо власт, ја, ти, ми!.. Ми краљеви! Ми господари! И наше море, и наше тврђе, и наше цркве, пи двор, све је још ту живо, живо!“

Па како је леп и ефектан завршетак ове драме! Орсат Велики, изгубивши слободу п жену коју воли, ћути, смрвљен болом и очајањем, а на пољу, на улици, поново се буди стари непобедни живот, као да се ништа на свету није променило, као да нема људи који страдају и очајавају и народ и опет граји и шали се по улицама и весели гласови његови продиру кроз прозор у дворану.

Такав је, пун живота и лепоте, овај комад који је, по мом мишљењу, најбољи у нашој књижевности, а који. се не би постидео ни у једној страној савременој литератури .