Srpski književni glasnik

478 СРпски Књижевни Гласник.

однекуд затекле. Те ће се хартије, јавља даље уредништво, које је Г. Хаџић из неразумљивих разлога држао Бод себе непубликоване, штампати сад у „Бранкову Ко-

. Као оглед тих песама које су се сад нашле, уредништво „Летописа“ је, под насловом „Из песничке оставине Бранка Радичевића“ штампало нову редакцију познате песме „Кад млидија умрети“, п пропратило је једном примедбом испод текста из које емо и саопштили вести о овој новој „оставини“ Бранковој.

При издавању овако важних ствари као што су ове нове, и од досадашње сасвим различне, редакције Бранкових песама, уредништво „Летописа“ имало је да поступи сасвим друкчије него што је учинило. Пре свега, кад год се издаје један текст ове врсте, ваља да потребна објашњења. о њему буду саопштена у виду једног уводног чланчића или дуже белешке пред текстом а не у облику једне примедбе испод текста, као што је овде учињено. После, увек треба да се каже ко је текст спремио за штампу. Што је уредништво себе потписало под поменуту примедбу испод текста (стављено је: „Уред. Летописа“) то у овом случају није довољно: ми ипак не знамо тачно да ли за ову примедбу и текст одговара лично уредник или још и ко други од ближих сарадника. У осталом, ако је прво случај, ми бисмо опет имали да да учинимо примедбу да Г. М. Савић није познат као издавач и приређивач текстова. Затим, требало. је да се у примедби каже по чему се зна да су нађени рукописи одиста ау тографи Бранкови, као што је уредништво склоно да верује. Зашто уредништво није донело фотогрофеки снимак кад је рукопис такве важности у питању7 То би свакако било корисније за ствар него оне комичне ефузије радости због нађених рукописа: „та ту је, пред нама је, ми је (реч је о „оставини“ песниковој) гледамо, читамо, исписујемо из ње, весели смо, срећни смо, итд.“ У осталом, пи о петорији ове „оставине“ требало је више података изнети. Зашто ју је Г. Хаџић толико дуго држао непубликовану 7 Откуд је она дошла у руке Г. Б. Стефановића, и који је тај господин, и у каквим везама с Бранком Како је то испало да отац Бранков. сређујући Бранкове „папире“, није знао и ва колекцију о којој је peu? Затим, требало је у примедби прецизније рећи и о начину на који је издан текст. У њој се каже да се текст издаје „онакав какав је у оставини“: међутим, у 119 стиху код речи „јасне“ стоји