Srpski književni glasnik

482 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

отварало је груди пи светло вече мамило је људе на улицу. Сунце је оставило земљу. У Павловој соби већ се по кутовима ширила тама. Павле је волео сутон и разговоре у сумраку. На средини собе једва се назирао кроз полутаму сто претрпан књигама и хартијама. Све је било у нереду и набацано једно преко другога. Он је у томе нереду уживао. Хелена је захтевала да упали лампу што је висила на средини собе изнад стола, али Павле није дао.

— Нека, Хеленхен.. ти знаш да ја волим овако у сутону да ћеретамо... изгледаш ми много лепша п тајанственија... Њој се допадало тако ласкање.

— Све је тајанствено... али ти највише... ти си мој Сфинга.

— А шта је тог запита она радознало.

Павле јој се приближи.

— Ти и не знаш, а ја те познајем п волим већ неколико хиљада година... и проћи ће хиљаде година а ја ћу своју Хеленицу и даље овако, видиш, овако волети...

Па је дохвати преко среде и обасу пољупцима.

То су били последњи дани младога студента Павла Протића, који је стресао са себе ђачку прашину, отпевао „вечнаја памјат“ ђаковању. У његовој соби водили су се више од четири године луготрајни разговори о школи и раду по семинарима п лабораторијама, о професорима и женама, о протозоама и римском праву, о галском рату и новчаним заводима, о Наполеону и неисплаћеним залогама и рачунима, о лумповању и ђачкој оскудици. Ту је месецима дубоко у ноћ светлила лампа на столу бацајући жуте зраке своје по одаји п столу, за којим је над књигом капао млади идеалиста. Сад је крај бригама и разговорима, крај спремању и напорима — соба ће ускоро опустети и можда никад неће дочекати и поздравити овако друштво.

П.

Још недељу, две најдаље, док стигну паре за пут и остале набавке, он ће се вратити у отаџбину да позна