Srpski književni glasnik
484 Српски Књижевни ГлаАСНИК.
Време растанку помицало се све ближе... а дотле, дотле су протицали у најлепшој срећи дивни дани и бајне ноћи. Све што младост и љубав и живот могу да понуде и даду — то су они једно другом од срца понудили. То није било жртвовање, то је била химна љубави, неиспевана песма вечитог живота, вечитог пролећа и обнављања...
Рано зором, пре него што их је газдарица и могла пробудити, они су заједнички спремали ствари и паковали књиге и хаљине. Остатак књига и неких безначај-. них хартија ће Хелена доцније сама испратити, кад буде и неке своје ствари испраћала.
Растанак је био срдачан и дирљив. Хелена је изишла на станицу да испрати свога милог „сидлендера“, како га је у шали називала и на пут му је придела дивну ружу на преса, због чега је она добила пољубац и златан медаљон.
На станици су се по десети пут повраћали на исти разговор о служби, о свршавању послова п гурајући се кроз гомилу света, а држећи се за руке, нежно се погледали и утврђивали шта да пишу једно другом и да често пишу.
И за све речи п уздахе, за утехе и обећања, за пољупце и опроштај остаде још десетак минути, који измицаху. Наста гурање и грабљење места по вагонима, као што је свуда на великим станицама... Загрљај...
— Збогом!
— До виђења!
И онда махање белом марамом, погледи сетни, сузне очи, крик...
— Збогом!
То је било последње збогом и последње виђење.
Ш.
Престоница пруска. Протиче бујица живота, њен горостасни талас диже се и спушта и у томе вртлогу гамижу хиљаде, стотине хиљада, гамижу милиони и никад одмора и уставе. То је живот. Сунце озари свет, простре