Srpski književni glasnik

ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА. 48

своје зраке по домовима и улицама, по којима гамижу лица радосна и очајна, ведра и суморна, гладна и нахрањена, бесна и понижена, охола и увређена, злочинци и жртве. Кад вече притисне земљу онда кроз осветљене канале тог људског мравињака јављају се нова лица ведра и суморна, гладна и очајна, озарена блеском вечерње светлости, а над крововима и људима таложи се дим и тешки загушни ваздух, прашина и вечерња сумаглица. Грех тражи жртве, порок очекује своје апостоле.

Кроз мрежу осветљених улица мичу се људске прилике, као сени, као авети, а дах живота и крик животне борбе диже се и тоне у вреви и галами, у узвицима људским и животињским, у лупи и јурији кола, омнибуса и железница...

Вече обавило престоницу. У једној од пространих улица у којој живот најсилније пулзира, крај отворена прозора стоји лепо црнпурасто девојче... Хеленхен. Сетна и нерасположена у самоћи премишља о своме „сидлендеру“. Још је под утисцима туге. Једва ако је прошло десетак, петнаест дана од растанка. За то време јавио се један нови пријатељ. Син неког фабриканта, с којим се пре неки дан упознала у золошкој башти на концерту и који јој се допао, обећао је да ће по послужитељу послати карту за ложу у опери и још не долази. Тек што су се упознали и већ је почео лагати. Стојећи наслоњена на ограду прозора она посматра испод себе, како се доле на улици котрља и покреће она маса безбројна света; гледа како се помичу ситне људске прилике, које одозго изгледају као чудновате, округле животиње... Позориште је извесно почело, пријатељ је или слагао или заборавио. „Нека га ђаво носи... Павле је увек био и бољи и искренији“. Али та мисао сену и одмах се угаси. Брзо, не размишљајући много, стрча доле на улицу, у ону вреву, у вртлог и изгуби се у помрчини, као што се изгуби у ваздуху дим из цигаре. Иеполинска уста зјапе и у утроби овога горостаса мешају се и превиру страсти и страдања, усклици и вапаји, сузе и осмеси,