Srpski književni glasnik

ПРИЧА БЕЗ НАСЛОВА. 491

песму. Брига је раширила своја крила над њом, сабрала јој чело у ситне боре и суво лице избраздала тугом, суровошћу и збиљом. Оскудица подроњава лепоту. П хаљина на њој некако чудно, неукусно стоји. Одело као да је за другога грађено; од добре је материје, али је извештало и похабано и из моде која се одавно преживела и заборавила. Можда је и хаљина поклон какве заостале пријатељице, према којој је судба била издашније руке... Уздах се врло често искрада из прсију и нестаје га у оној вреви и галами уличној, у вици продаваца цвећа п новина, у лупи кола и омнибуса. Суза се сама од себе завртп у оку и скотрља на калдрму да се с блатом одмах измеша п изгази. Грло сасушено, груди стегнуте, нестаје и суза и уздаха.. сасуше очи, грло обамре и реч у њему, као што се поступно гаси дан и као што се губи весео, неусиљени смех оних нових жртава бурног живота, које наилазе на позорницу, са које се она с кајањем и тугом у срцу удаљује... Не похажу јој више ни усиљени осмеси, ни шминка, ни одело, ни пријатељски позив, ни јефтина понуда... уморна, болна, сломљена, измрвљена и гладна, јако гладна, осећајући терет живота с клетвом на сувим уснама и празним исплаканим очима пење се позно у ноћ уз уске степенице мрачна ходника на четврти или пети спрат свога хладног јадног стана и баца се на постељу онако одевена, проклињући час кад ју је мајка родила и судбу што су је сви оставили...

VI.

Једини је Бог није оставио нити напустио. Он јој је те најтеже, најстрашније ноћи послао утеху п радост; он јој је послао прошлост, повратио младост, проширио јој дом и напунио смехом и сјајем; претрпао јој је софру вином и ђаконијама; испунио јој настрадалу душу топлином и љубављу и разведрио је њен мутан и суморан поглед. Бог се сетио ње и вратио је у оно срећно, најсрећније доба, када је наслоњена на раме свога милог