Srpski književni glasnik

492 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

и незаборавнога „сидлендера“ слушала нежно тепање и заносне речи искрене љубави и миловања.

Да, то је он био, њен Павле, њен једини и искрени Павле, кога је она давно, давно заборавила, преварила и напустила. Зашто Бог један зна зашто. Он, он, он је дошао с југа; он јој се понова вратио. И као да нестаде целе суморне прошлости. Вратио се — као да је пре две три недеље отишао, и нуди јој своју чисту, неугаслу љубав и своју руку... а око ње је јато анђелских главица и веселе невине чељади са златном косицом п умилним погледима. Њини сребрни звонки гласови брује тако чудно мелодично као КЕолова арфа у даљини. Све око ње игра пуно радости и кличући поздравља је. То су све њена златна дечица, то је све њен пород, пород честите жене и најсрећније мајке на свету. После толико година мучна живота осетила је праву радост и срећу и већ једанпут остварени сан младости, о коме. јој њен Павле тако одушевљено говораше. Стојећи ту, поред свог драгог „спдлендера“, у кругу своје златне дечице, у његовом загрљају, осећајући његов топли, заноени дах на својим уснама, она обамираше од незнане милине и зажеле да умре...

= ш

Сутра дан, када је стара газдарица ушла у Хеленину одају да је пробуди и понуди јој оскудни доручак, она је била под перинама мртва.

Нико је није оплакао. М. ПАВЛОВИЋ.