Srpski književni glasnik

Госпођа БоваАРИ. 497

— Причекајте! и ја ћу. Ићи ћемо у уредништво Руанске светлилице, да се видимо с оном господом. Представићу вас Томасену.

Леон га се при свем том опрости и одјури у гостионицу. Ема није више била у њој.

Она беше отишла, ван себе од љутине. Она га је сад мрзела. Овај недолазак на састанак чинио јој се увреда, и она је тражила и других разлога да га остави: био је неспособан за јунаштво, слаботиња, прост, мекши од жене, сем тога тврдица и плашљив.

Затим, кад се стишала, нађе да га је без сумње оклеветала. Али оцрњивање оних које волимо увек нас у неколико удаљава од њих. Не треба дирати у идоле: позлата са њих остаје на рукама.

Они су сад чешће говорили о стварима које нису имале никакве везе с њиховом љубављу; и, у писмима која му је Ема слала, било је речи о цвећу, о стиховима, о месецу и о звездама, наивним изворима малаксале страсти коју је покушавала да оживи свима спољним средствима. Она је непрекидно очекивала, са сваким новим састанком, раније блаженство, а затим је редовно признавала да не осећа ништа особито. Ово разочарање губило се брзо под новом надом, и Ема се враћала к њему с јачим жаром, с јачом жудњом. Она се евлачила журно, дрешећи нестрпљиво танку узицу на своме струку. који јој је шуштао око кукова као змија која клизи. Затим би се на претима, босонога, још једанпут уверила јесу ли врата затворена, па је потом једним покретом збачивала све своје олело; — и, бледа, не говорећи ништа, озбиљна, падала је на груди Леону, сва уздрхтала.

Међутим, на овом челу по коме су избијале хладне трашке зноја, на овим уснама које су шапутале, у овим зеницама. које су укочено гледале, у загрљају ових руку, било је нечега необичног, неодређеног и тужног што се, како се Леону чинило, увлачило између њих, неприметно. као да хоће да их растави.

Он се није усуђивао да јој поставља питања; али,

32