Srpski književni glasnik

Ори БИГ „ИТ

ГосповА Бовари. 499

M _ –—__—

— Али ја га ипак волим! говорила је она у себи.

При свем том, она није била срећна, нити је икад била. Откуда дакле ова празнина у животу, овај магновени слом свега на шта се наслањала 7... Та, ако је било где човека снажног и лепог, природе јуначне, пуне жара и осетљивости у исти мах, песничког срца у анђелском телу, лире са жицама од туча, из које су се дизале у небо тужни звуци, зашто, случајно, да она то не нађег Ох! каква немогућност! Ништа, у осталом, није било ни вредно тражити; све је било лаж! Сваки осмех скривао је зевање од досаде, свака радост проклињање, свако задовољство своју одвратност, а најватренији пољупци остављали су вам на уснама само неостварљиву жељу за вишим насладама.

Неко метално крчање разлеже се кроз ваздух и четири откуцаја зачуше се на мангетирском звону. Четири сахата! а њој се чинило да је прошла читава вечност од како је ту, на тој клупи. Али безброј страсти може стати у једном минуту, као гомила људи у малом простору.

Ема је живела потпуно предана својим страстима, и није водила ни мало рачуна о новцу, као каква надвојвоткиња. Једнога дана међутим дође јој један журав човек, црвен у лицу и ћелав, и рече да га је послао Г. Венсар, из Руана. Он повади чиоде које су затварале џеп са стране на његовом дугачком зеленом капуту, пободе их у рукав и учтиво пружи једну хартију.

То беше меница од седам стотина динара, коју је она потписала и коју Лере, поред свег свог уверавања, беше пренео на Венсара.

Она посла по њега своју слушкињу. Он није могао доћи.

Тада непознати, који је за све време стојао, бацајући десно и лево радознале погледе које су криле његове густе плаве Bebe, упита простодушно:

— Какав одговор да однесем Г. Венсару

— Ништа, одговори Ема, реците му... да нисам при

32"