Srpski književni glasnik

ИД ПИ СОЕ ЖЕ ] Zi

ГоспоЂа БоваАРИ. 501

— O, ствар је врло проста: судска осуда, па затим попис... ; помоћи нема!

Ема се уздржавала да га не удари. Она га благо упита има ли начина да се умилостиви Г. Венсар.

— Таман! да се умилостиви Венсар; ви га не познајете; он је свирепији од сваког Арављанина.

Опет зато требало је да Г. Лере посредује.

— Слушајте! мени се чини да сам ја до сад доста учинио за вас.

И отворивши једну од својих књига:

Гледајте! рече.

Затим, повлаћећи претом по једној страни, одоздо на више:

— Ево... ево... 3 августа, две стотине динара... 17 јуна, сто педесет... 23 марта, четрдесет и шест... У априлу...

Он застаде, као да се бојао да не учини какву глупост.

— А да и не говорим о меницама које је Господин потписао, једној од седам стотина динара, и другој од три стотине! Што се тиче ваших ситних подужица, неплаћене камате, ту нема краја, ту се човек не уме наћи, Зато нећу више да знам!

Она је плакала, назвала га шта више „добрим господином Лереом“. Али он се непрестано изговарао на оно „псеето Венсара“. У осталом, он није имао ни паре, нико му више није плаћао, скинули су му и кожу с леђа, један сиромашан дућанџија као он није могао позајмљивати

Ема је ћутала; и Г. Лереа, који је грицкао перушку једнога пера, без сумње узнемири њено ћутање, јер он настави:

— Да бар имам ово дана какво примање... могао бих...

— У осталом, рече она, чим остатак за кућу у Барневилу...

— Како...

И кад чу да Ланглоа није још положио сав новац, он се веома изненади. Затим, меденим гласом:

— Па како смо се сложили, ведите.,,7

— О! како год хоћете!