Srpski književni glasnik

504 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Зови девојку, говорио је Шарл. Ти знаш, чедо моје, да мајка не воли да је нико узнемирава.

Јесен је настајала и лишће је већ опадало, — као пре две године, кад је била болесна! — Кад ће свему овоме бити крај !... И он је ходао и даље, с рукама на леђима.

Госпођа је била у својој соби. Нико јој није одлазио. Она је проводила у њој по цео дан, неосетљива, готово необучена, и с времена на време палила сарајске | пастиле, које беше купила у Руану, у дућану једног Алгирца. Да не би имала ноћу поред себе овог човека који је спавао, она га својом непредусретљивошћу напослетку отера на други спрат; и она је до у јутру читала којекакве луде књиге, у којима је било оргијских описа и крвавих слика. Често би је обузео страх, те би дрекнула. Шарл би дотрчао:

— Ах! остави ме! говорила је она.

Други пут опет, обузета оним унутрашњим пламеном који је прељуба распиривала, устрептала, узбуђена, пуна пожуде, отварала је прозор, удисала хладан ваздух, растурала на ветру своју тешку косу, п, гледајући у звезде, желела љубав каквога принца. Она је мислила на њега, на Леона. И тада би дала све за један једини од ових састанака који су њену љубав задовољавали.

То су били њени свечани дани. Она је хтела да буду што сјајнији! И, кад он није могао сам да плати трошак, она је додавала вишак издашно, што се дешавало готово редовно. Он покуша да јој образложи, да би им исто тако добро било и на другом ком месту, у каквој скромнијој гостионици; али она не хтеде да чује за то.

Једнога дана, она извади из своје торбице шест позлаћених кашичица (то беше свадбени поклон чича Руов) и замоли га да их сместа однесе и заложи за њу; и Леон се повинова, ма да му се ово није допало. Бојаше се да се не компромитује.

Затим, кад је мало промислио, дође до уверења да Емино понашање почиње бивати чудновато, и да можла имају право што хоће да га од ње одвоје: