Srpski književni glasnik

506 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

полагала на њу из навике или из покварености; и свакога дана одавала јој се све више, уништавајући свако уживање из жеље да буде што веће, Она је кривила Леона, за своје преварене наде, као да је он изневерио; и шта више желела је какав догађај који би их раставио, пошто сама није имала одважности да се на то реши.

Она му је међутим и даље писала љубавна писма, из уверења да жена треба увек да пише своме љубазнику.

Али, пишући, имала је пред очима другог човека, лик који су створиле њене најватреније успомене, њене најмилије књиге, њене најсилније жеље; и тај лик постајао је напослетку тако стваран, тако приступачан, да би она устрептала, удивљена, не могући га при свем том јасно замислити, толико се губио, као какав бог, под многобрејним својствима. Он је живео у плавичастом пределу где се свилене лествице љуљају на балконима, под дахом цвећа, у сјају месечевом. Она га је осећала близу себе, чинило јој се да ће доћи и однети је у једном пољупцу. Затим је поново падала у стварност, изнурена; јер ови полети неодређене љубави заморавали су је више но необуздани разврат. u

Она је осећала сад непрекидну и општу ломњаву у телу. Често је шта више добијала судске позиве и решења. која би једва и погледала. Да јој беше да не живи више, или да вечито спава.

У четвртак, четврте недеље поста, она се не врати у Јонвил; ишла је у вече на игранку под образинама. Обукла је била сомотеке панталоне и црвене чарапе, метнула на главу власуљу и тророги шешир на уво. Скаkama је целе ноћи уз помамну свирку труба; око ње су се скупљали, и она се нађе ујутру на позоришном перистилу између пет шест образина, дрварица и мрнара, Леонових другова, који су говорили да иду да вечерају.

Каване у околини беху пуне. Они пронађоше у при- . станишту једну гостионицу трећега реда, и газда им 0твори једну собицу на четвртом спрату.

Људи су шапутали у једноме углу, договарајући се