Srpski književni glasnik

ГоспоЂаА БоваАРИ. 507

без сумње о трошку. То беху један писар, два медицинара и један трговачки помоћник; какво друштво за њу! Што се тиче жена, Ема брзо опази, пе звуку њиховога гласа, да су готово све из последњих слојева. Она се уплаши, измаче своју столицу и обори очи.

Остали почеше јести. Она није јела; чело јој је горело, очи су јој биле пуне трња, а кожа хладна као лед. Она је осећала у глави под игранке, који је још одскакао под складним таласањем хиљаду ногу које су играле. Затим је мирис пунча с димом од цигара занесе. Она се онесвести; однеше је пред прозор.

Дан се почињао помаљати, и велики круг пурпурне светлости растао је на бледоме небу у правцу Свете Катарине. Модра река јежила се на ветру; на мостовима није било никога; фењери су се гасили.

Она међутим дође к себи, и сети се Берте која је спавала тамо, у соби своје чуварке. У то прођоше једна кола са дугачким гвозденим полугама, потресајући зидове кућа металним треперењем које је заглушивало.

Она се нагло искраде, збаци са себе костим, рече Леону да се врати, и напослетку остаде сама у гостионици код Булоње. Све јој је било несносно, па пи она сама. Да јој је било да одлети као птица и оде да се подмлади негде, далеко, далеко, у просторима неокаљаним.

Она изиђе, пређе булевар, кошоаски трг и предграђе, и дође до једне отворене улице из које су се виделе баште. Ишла је брзо, чист ваздух умиривао јој је живце; и мало по мало лица светине, образине, кадрили, полијелеји, вечера, оне жене, све је то ишчезавало као разагната магла. Вративши се у гостионицу код Црвенога Крста, она паде на постељу, у собици на другом спрату, у којој су биле слике из Недске Куле. У четири сахата по подне Хивер је пробуди.

Кад је дошла кући, Фелисита јој показа иза сахата неку сиву хартију. Она прочита:

„На основу преписа извршне пресуде...“

Какве пресуде“ У очи тога дана беху јој, доиста,