Srpski književni glasnik

————

СФИНГА.

Вјекови су дуги у прах прни пали

И богови силни сурвали се се њима,

На обали морској, гдје шуморе вали, Л'јепа ефинга стоји, чудна људ ма свима.

Уз шуморе вала шуми пјесма њена,

Као свијет страшна, њена пјесма стара, Ал' чаробна, мила, к'о пјесма сирена, Пуна тихе тајне, небескога чара.

То је тужна пјесма живота и св'јета, Што безумно људство заводи и вара. То је она тајна загонетка клета,

Што свијет и живот у пакао ствара.

Залуд људске сузе, што нас надом тјеше, И богови мртви и силни олтари, Св'јет је и сад јалан, к'о што прије бјеше,

И ми исто бједни к'о и наши стари.

О л'јепа сефинго, како силно звоне

Ти чаробни звуци кроза моје груди! По души се мојој тешки јади гоне, Па небеска пјесма свете гласе буди.

Са дубоком чежњом неког слатког јада

Бесвјесно и страсно стр јеме срце моје, И мноштво кумира док с грмљавом пада, Ја махнито грлим хладне груди твоје.

Истине жедан ја пожудно пијем

Са усана твојих дах небеског мира

И од сласти тако ја умирем нијем, Пијућ' самрт слатко из вјечног путира,