Srpski književni glasnik

548 СРпски Књижевни Гласник,

Не лети се у корак, него се иде у корак. Али кад се већ лети, макар пи у корак, не може се у исти мах и бродити.

Таквим језиком пише Драгутин Илић, тако он годинама. сакати српски језик, не знајући га и уносећи у њ речи за које само он мпели да су потребне, као: коварство, затравити, ревно (суревњиво пли ревносно, како кад затреба), присега, збуњен недоум, мирба и т. д.

Из горњих примера, поред језика, могли сте видети колико вреди и његов стил и стих. Још само један пример. Виден.

Ма од куд Будислава заведе, старче, онг Будимир. Говоре: од искон....

Кад би у Илићевој драми и било вешто изведених сцена и карактера тачно оцдртаних, она би се, са оваким језиком, тешко одржала у српској литератури; без тих особина, она неминовно мора пропасти. Људи од укуса, људи који воле наш језик и познају сласт његову само по дужности узимају у руке Илићеву драму. Она је једна литерарна загонетка. Једино ми је чудо да за двадесет година рада Драгутин Илић није наишао на човека који би му рекао истину, који би показао колико је мало уметности у његовој драми, где се јунаци стално пореде са. орлом којп „поносно клигће над горама“, а љубавници с лептиром, а љубавнице с цветом око кога облеће лептир; — који би изнео сву ругобу његовога језика, не зато да Илића п њему мање или више сличне поправи, него да спречи напвне младе људе да не пођу путем њиховим п не распућкају оно дара и интелигенције што им је природа дала...

Књижевност мора бити писмена, или је неће ни бити.

М. М. РхАкићЋ.