Srpski književni glasnik

o i co

БЕЛЕШКЕ.

даљим дедукцијама изводи нове, на којима ће засновати своју расправу. А томе је узрок и непажња и непознавање претходних радова у историјском испитивању, оних других осем простог прибирања градива. Стога он потпуно греши кад из два три податка извађена из Фрушићевих „Новина Сербски“, из неколико нејасних Сарајлијиних речи у његовој „Троје годишњој историји“ и према запискама врло сумњиве вредности пе мпели само да констатује Карафејзића буну 1815 голд., него још хоће да протумачи п узроке њене. Исто тако није тачно п потпуно је погрешно кад он у чзанку „У очи Нове Године 1809“ мисли да му је довољно пмати два податка за два догађаја, за једап у Студеници п за други у Београду, па да створи суд о душевном расположењу српског народа у Србији, с којим је ступио у Нову Годину 1809, јер оба догађаја носе па себи локално обележје прилика и места где се догађају, те због тога не носе у себи потребну карактерпстику за оцену целокупног народног расположења у Србији. Према томе Г. Гавриловић греши из незнања што предмете са штурим градивом не обрађује као „слике“, у којпма ће писмени подаци бити основ слика, који ће се допуњавати на основу тачног познавања прилика из оног доба. Истина, такав рад нема претенсија да је научан, али је ипак похвалан и за препоруку, јер се њим баве п највећи модерни историчари у других народа. Само п у том случају писац при обради мора бити много пажљивији него се Г. Гавриловић moказао при изради ових „ПЦрта“, које, да останемо у његовој слици, нису цртање него мазање, тешко, усиљено, и често бесмислено. Читање „Црта“ у место да забавља, јесте досадно; не само да ће читалац наћи мноштво контраста у општем суду о оном добу, него и на многе бесмислене фразе. А још најгоре је кад писемен читалац види да писап оперише е изразима чије значење ни сам не зна. Јер само незнање њихово пи неразумевање посла могло је довести до употребе израза: „стилистика народна“, „економска политика“ (0 којој тамо нема ни речи), „расположење активних чинилаца данога тренутка“, „оштрина разлике која се показује из упоредног сазнања или уочења двеју слика“, „хармонични завршетак у приказивању стањајовог знатног краја Немањићке државе“ и тд. и тд. Ту има и нетачности и бесмислица, као што је страшна бесмислица п она да је, по казивању Г. Гавриловића, Главаш у октобру 1508 године у сетуденичком