Srpski književni glasnik
и да
ij
БЕЛЕШКЕ. 55
у „Словинцу“, и „Срђ“ добро чини кад тај рад свога претходника. наставља. Оцене и прикази, као покаткад и белешке, оскудни су. За то носе одговорност и наши књижевници одавде, који су, као и наша читалачка публика, чудновато равнодушни према овом симпатичном листу дубровачком.
Караџић. — Као што оном момчету које је из шале плашило сељаке узвиком „ето вука“, нико није хтео веровати кад је вук стао на њ одиста нападати и оно, први пут истинито, викнуло како је лотле од беса чинило, тако смо и ми до сада били склони помало не веровати урелништву „Караџића“ кад је оно неколико пута објављивало да ће ускоро престати са издавањем овог корисног часописа. Ствар се, међу тим, као п са оним момчетом, променила, уредништво је сад коначно изјавило да се једном на свагда прашта са својим читаоцима, и ми који смо се досад са не много разлога мало скептично односила према оваквим изјавама уредништва, увиђамо да код уредништва то није био бес, ни шала, него да је оно одиста улагало много „труда, муке и трошкова“ да устраје на свом предузећу у пркос мудрој изреци да се „сплом ништа не може“. „Караџић“ одиста престаје, и наша научна књижевност, на жалост, остаје без и једног фолклорног часописа, што се апсолутно не може дозволити. Мора се наћи начина да се п даље сличан лист крене и одржи, и да се још пуније и богатије уређује; у Београду, а не у Алексинцу, ако је то могуће.
„Караџић“ је досада излазио четири године, почевши од почетка 1899, а с прекидом у години 1902. Многи су корисни чланци, оригинални или преведени, о значају и проучавању општег и српског фолклора излазили у њему. Много је било и прилога у њему о појединим питањима из нашег фолклора; међу овима нарочито прилози Г. Г. Т. Ђорђевића, В. Вукасовића, Ј. Томића, М. Смиљанића, Л. Рђића. Врло су добре биле рубрике „Српске народне приповетке“, „Народно предање у местима“, „Животиње
и биље у народном предању“, где је, по нарочитом си-
стему, било бележено пуно интересантних мотива из народних предања, приповедака и др.; могло би се само замерити, донекле 'у осталом, што приповетке ове врсте нису биле пропраћане примедбама у којима би се указивало на везу и сличнест њихову с другим народним приповеткама, бар нашим ако не туђим. У приказима и