Srpski književni glasnik

Ђ62 СРпски Књижевни ГлаСНИК.

обожавалаца његових, а пошто су и дјеца дречала за њим, галама је била ужасна, те ни мртваце не би пустила да мирно почивају. Мула-Мехмед је необично волио дјецу Не само да се није љутио, кад би га опколили као медвједа п помагали му викати, него ни онда кад би покушали да се нашале с њиме: да му, кроз широку ногавицу, пусте гуштерицу у димије или да му, на сред чаршије, свежу какву стару канту или старо сандуче за ногу. Не. Њему би чак било необично без њих, јер онда готово не би имао с киме разговарати. И ако му се навршило четрдесет и пет година, никада није ни покушао приступити друштву својих вршњака (осим при продаји зеља) нити с њима што проговорити. Од жена је бјежао као од ђавола, а на лјевојке се није хтио ни обазирати. Само су му дјеца били правп ахбаби. Пошто би распродао зеље и подмирио све муштерије, најволио је отићи се њима у какав сокак, прекретити ноге на земљи (на земљи му је било најмилије сједити, не тражећи ни сандука ни столице, те му је с тога и био сав тур земљав) па се распричати. Са особитим заносом причао је дјеци: колико му која крава даје млијека, какво воће рађа му у башти и уздисао је још само за добрим, бијесним коњима, што им пјена удара на уста, и за богатијем, госпоцкијем хаљинама, што су извезене чистим златом и свилом. Вајкао се узгред, што и њему Бог није дао какав стари чирак из којега, ако се добро потаре, искочи Арапин и испуни човјеку све што зажели, премда је, кришом од матере, купио више од двадесет таких чирака п вазда их трљао узалудно. Дјеца су опет њему причала о својим домовима, хвалећи се и прилагујући. Причала су о својим јелима, нарочито о халви, о коњима и другоме, при чеме је мула-Мехмед непрестано жвакао и стењао слушајући. Најпошље су га частили духаном, — јер он није пушио него само туђи духан, — и пунили му лулу из неколико кутија, па би, након свега тога, заметнули игре. Мула-Мехмед није могао срцу одољети а да и сам не заигра с њима. Изуо би и он нануле, потпасао димије