Srpski književni glasnik

КАКО се Мула-МЕХМЕЛ ОЖЕНИО. 565

појасом и као парип почео поскакивати уза њих, уживајући у томе, ако му по тројица, један на другоме, скоче на леђа, или му подбаце што год под ноге, да се изврне.

По свршетку игара увијек је био необично задовољан. Пошавши кући смјешкао се и правио још веће кораке него обично, млатајући унаоколо дугачким рукама, а велика, плава кита са феса витлала му се по ваздуху и тукла га по раменима.

Мула-Мехмед био је једно велико, старо лијете. Остао је иза оца нејак, у осмој години, самац са матером, у приземној, трошној кућици, са малом баштом, без икаква другог имања. Мати му је била једна од оних старих, мушкарастих жена, што су знале бити и домаћин и домаћица у кући. По смрти мужевљевој она се није хтјела никоме наметати ни молити за помоћ. Сама је продала неколико непотребнијих ствари из куће и купила краву. Продајући млијеко, зеље и поврће из баште и тхајући туђе безове, исхрањивала је и себе и сина. Хранили су се, додуше, слабо, готово самим хљебом, сиром и млаћеницом, али су опет излазили на крај, те им је недјељно могао и преостати по који грош, кога је она пажљиво везала у крџу и чувала у своме староме сандуку „да јој се у невољи нађе“. Кроз три године сакупила је толико, да је могла купити још једну краву, поправити маховинасти кућни кров, који је прокисавао и покрпити на тавану и басамацима неколике даске, што су још одавна иструхле. Кашње је радила још више, те је скупила толико да је могла и двије краве купити, ако би јој ове устегле млијеко, или, Боже сачувај, крепале. Мехмед, — тек кашње прозвани мула-Мехмед, — свесрдно јој је помагао у томе, те је он и разносио млијеко муштеријама, а зеље и поврће продавао. Због тога није хтио похађати ни школе ни мејтефа, па, и кад је одрастао, остао је при своме староме послу. Матере се бојао и слушао је. Све новце што би од муштерија добио, предавао је у вече њојзи и једва ако би сакрио

36"