Srpski književni glasnik

~

568 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

Хлиб купујем у чаршији, ама ми није лезетли к'о домаћи. Све ми у кући пексино. Ex, ma Mu je мајка још жива... – — Не може кућа бит' без женскога чељадета, —

дочека Тахирага живље.

— Не може, — уздахну и мула-Мехмед.

Тахирага се осмјехну.

— Па ето, сад се жени, — рече. — Видиш и сам да ти не ваља тако. Ожени се и буди к'о чојек.

— Нема ту ништа, — упаде мула-Мехмед брзо. Како ћу ја са женом2

Тахирага му се примакну ближе и ухвати га за руку.

— Липо ћеш, — рече. — Ја сам ти каз'о да сам ти наш'о жену. Ваљана је, добра је, па ће ти сва кућа пропивати, а краве ће ти три пут више давати млика... Кад је видиш, помахнитаћеш. А има и она нешто мало пара и дониће ти у чеизу : три тенџере, ћилим, пун сандук руха, пет сахана, један јорган и једну кокош. Зар је то ружног

— Није ружно, — одговори мула-Мехмед отежући, — пуно је то.

— Па хоћеш ли је узет'7

— Нећу. Тахирага скочи и премјери га оштрим погледом. — Па шта ти хоћеш — викну набусито. — Ја ти

све наш'о и ухасулио, а ти тако... Мислиш ти да сам ја твој кењац па да џаба лажем жени Она хоће, укабулила је, а ти ту растежеш.. Какав је то угурсузлукг

Мула-Мехмед погледа га уплашено и саге главу, као да се и од њега надао шамару. Учини му се, у тај мах, као да слуша рахметли матер како бјесни и сикће, па клону и занијеми, исто као некада пред њом.

— Што не говориш7 — запита Тахирага бјешње, хватајући га за раме. — Што си ушутиог

— Ама шта ћу — готово шапатом запита покуњени мула-Мехмед. — Како ћу

— Отиђи јој и разговори се с њоме, па одма води дома, Ја сам то све се њоме уредио, Ти води дома, а ја