Srpski književni glasnik

570 СРпоки Књижевни Гласник.

— Добра је... ваљана је... и краве ће дават' три пут више млика... А има и пара и дониће у чеизу: ћилим, три тенџере, сандук руха, пет сахана, јорган и KOKOMI...

Споменувши кокош, мула-Мехмед удари се руком по улупљеном челу и, од весеља, прескочи преко нечијега дјетета.

— Сад знам како ћу почет, — Отићу ја њојзи и заметнути јеглен, а кад заметнем јеглен дако ми слети с језика и друго што триба...

Дошавши кући хитно улети у авлију и потрча ћумезу, у коме је, савивши главу под крило, мирно почивао стари пијевац, најтачнији будилник рахметли мајке мулаМехмедове. Брзо отвори врата на ћумезу и, након ве-

лике муке, зграби за крило пијевца, који је необично.

кријештао отимајући се, па га извуче.

— Сад си мој, — рече поносито. — Сад ћеш ти мени ваљати !

Затим подера парче и онако подеранога паса и тиме увеза пијевцу ноге. И лијепо га узе за ноге, па поносито, као ванредан плијен какав, понесе га кроз чаршију.

Заустави се тек пред Мунтиним вратима. Била су то стара, искрхана врата, са зарђалим алкама и саломљеним мандалом. Стара стреха изнад њих изломљена, шупља, а једна овећа, црна плоча искривила се и изгледаше као да ће тога часа пасти. Мула-Мехмед, зазирући од ње, приближи се вратима с друге стране и лагано, плашљиво закуца алком...

— Ето је! — збуњено прошапта, када зачу како преко калдрмисане авлије заклепеташе нануле, а срце поче јаче да му бије.

— Ко је — запита иза каната ситан, женски глас.

— Ја сам... мула-Мехмед, — одговори он више шапатом и, једнако зазирући од оне плоче, приступи вратима још ближе.

Канат се мало одшкрину, а иза њега провири ље-

—