Srpski književni glasnik

и“

ГоспоЂа БоваАРИ. 579

један злочин. Он се на то уплаши, и да би избегао свако објашњавање, удари се руком по челу и узвикну:

— Ноћас се враћа Морел! он ме неће одбити, надам се (то беше један његов пријатељ, син једног 'врло богатог трговца), и ја ћу ти донети новап сутра, додаде он.

Ема као да није прихватила ову наду с толико радости колико је он замишљао. Да није слутила лаж7 Он настави поцрвенивши :

— Међутим, ако не дођем до три сахата, немој ме више чекати, мила моја. А сад морам да идем, извини. Збогом !

Он јој стиште руку, али осети да је сасвим млитава. Ема није више била способна ни за какав осећај.

Изби четпри сахата; она устаде да се врати у Јонвил, попуштајући као какав аутомат нагону навика.

Време је било лепо; беше један од оних ведрих и оштрих дана месеца марта, када сунце сија на сасвим чистоме небу. Руанци у празничноме руху шетали су се задовољна лица. Она дође на црквени трг. Вечерње се баш беше свршило; свет је излазио на троја врата, као река између три свода на мосту, а на средини, непомичнији од стене, стојао је црквењак.

Она се тада опомену онога дана када је, са страхом и пуна наде, ушла под ову велику лађу која се пружала пред њом мање дубока но њена љубав; и она пође даље, плачући под евојим велом, збуњена, поводећи се, скоро ван себе.

—· Чувај! викну неки глас из капије која се отварала.

Она застаде да прође један црни коњ, који је подигравао у рукуницама од кола која је терао један господин у скупоценој бунди. Ко то беше7 Она га је познавала... · Кола јурнуше и изгубише се.

Та то је био он, виконт! Она се окрете; улица беше пуста. И њу обузе таква клонулост, таква туга, да се наслони на зид да не падне.

Затим помисли да се преварила. У ствари, није знала ништа поуздано. Све је, у њој самој и око ње,

37"