Srpski književni glasnik

580) СРпски Књижевни ГлАСНИХК.

— =>

остављало. Она је осећала да је изгубљена, дазнасумпе срља у неизмерну провалу ; и дошавши у гостионицу код Црвенога Крста, била је готово радосна кад је сепазила добродушнога Хомеа, који је гледао како товаре на Ласту велики сандук пун апотекарске робе. Он је држао у руци, у једној марами, шест округлих хлебова за своју супругу.

Госпођа је Хоме веома волела ове мале тешке хлебове, у облику чалме, који се за време поста једу са сланим маслом : последњу врету готске хране, можда још из доба крсташких ратова, којом су се снажни Норманци некад гушили, уображавајући да гледају на столу, између џбанова са хипокрасом и џиновеких свињеких девеница, сараценске главе које им ваља уништити. Апотекарова их је жена врускала као и они, јуначки, и ако је имала врло рђаве зубе; заго јој их је Г. Хоме, кад год је одлазио у варош, куповао код првог пекара, у улици Масакр.

— Особито ми је мило што сам вас видео! рече он пружајући руку Еми, да јој помогне да се попне у Ласту.

За тим обеси хлебове о кајиш од мреже, и оста гологлав и скрштених руку, у положају замишљеном и Наполеоновом. .

Али кад се онај слепац, као и обично, указа на подножју косе, он узвикну:

— Ја не разумем зашто власт још трпи овако кажњива занимања! Требало би затворити ове несрећнике, п натерати их на какав рад! Моје ми части, напредак мили као корњача! ми смо још усред дивљаштва !

Слепац је пружао свој шешир, који је ландарао на прозору као комад откинуте поставе.

— Кво вам једне скрофулозне болести! рече апотекар. И, ма да је познавао овог божјака, он се учини да га види сад први пут, промрмља речи рожњача, неаровидна рожњамча, бело у оку, изглед лица, а затим га очинским гласом упита :

— Имаш ли, пријатељу, одавно ту ужасну болесте