Srpski književni glasnik

ГоспоЂаА БоваАРИ. 585

датим, не могући одолети изливу силне пожуде:

— Па добро, добићете!...

Он се на коленима вукао к њој, без обзира на своју собну хаљину.

— Преклињем вас, останите! ја вас волим!

Он је обухвати око струка.

Госпођу Бовари наједанпут обли румен. Она се трже са страшним лицем и узвикну:

— Ви се бестидно користите мојим очајним положајем, господине ! Ја сам за сажаљење, али нисам за продају!

И она изиђе.

Бележник оста преперажен, гледајући укочено у своје везене папуче. Оне беху један љубавни поклон, и он се утеши напослетку. У осталом, помишљао је како би та оваква љубав одвела сувише далеко.

— Хуља једна! нитков један!.. каква бестидност! говорила је опа у себи, готово трчећи испод топола којима је пут био засађен. Разочарање због неуспеха појачало је гнев њеног увређеног стида: чинило јој се да се Провиђење окомило на њу, MH, тиме само поноситија, никад није осећала толико уважења према самој себи ни толико презирања према другима. Њоме беше овладала нека ратоборност. Да јој је било да туче људе, да им пљује у лице, да их смрви; и она је и даље живо корачала пред собом, бледа, уздрхтала, ван себе од гнева, испитујући уплаканим очима пуст хоризонт, и чисто уживајући у мржњи која је гушила.

Кад је углелала своју кућу, њу обузе нека укоченост. Није могла напред; међутим шта. је знала да ради; у осталом, куда би7

Фелисита. је чекала на вратима.

— Шта сте учинили 7

— Ништа! рече Ема.

И, једно четврт часа, оне су заједно премишљале о разним личностима у Јонвилу, које би можда биле вољне да им помогну. Али, кад год би Фелисита поменула кога, Ема би одговорила :