Srpski književni glasnik

Из ЈЕДНОГ ДНЕВНИКА. 727

Али не! То не може бити, то не сме бити, и то неће бити!....

1. јануара 1903.

Данас је Нова Година.

Колико успомена, тужних но ипак драгих успомена буди у мени данашњи дан! Некада, када смо на окупу били сви, сви!.. А данае2 Већ је више од године како нам нема једнога, најмилијега члана породице...

Сећам се доба у коме сам, као дете, много, скоро све, полагао на Нову Годину. Временом, изгубио сам веру и у њу, као и у све остало.

Чудновато је а у исто време и природно: до скора, до пре три, четири године, ја сам веровао у Пролеће. Надао сам се, и то чврсто, поуздано да ће Природа, 06нављајући се, добијајући нов живот, нову снагу, том својом широком, пространом, безграничном животном силином покренути, занети и мене, да ће ми дати нешто што ће ме из основа заталасати, променити, преобразити...

0, како човек уме самога себе тако лепо — и тако безобзирно — да заварава/...

Ишао сам данас и њеној кући. Честитајући јој Нову Годину, пожелео сам јој више одлучности. Она ми се захвалила: осетила је да сам, том својом жељом, погодио њену најелабију страну, управо ману које би и сама желела да се опрости.

2. јануара. Опазио сам, када сам најрасположенији — ако, то , 4 јест, и ја кад год могу бити расположен — да ми је у

том истом тренутку п најтеже. А то се лако даје објаснити. Замислите једну овакву слику.

Један човек који пати од најтеже болести, рецимо од проказе, (и ако ја не могу да замислим тежу болест

од ових мојих „нервозних грчева“, јер су господа млађи