Srpski književni glasnik

798 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

лекари овако окарактерисали моју болест), етоји на обали једнога потока. Он је уверен, он је убеђен да га једино вода са тога потока може спасти невоље; али са тог истог потока пије све што живи унаоколо. Хоће ли он сад, ако је у истини човек, загазити у тај поток те спасти, сачувати само себе а унесрећити, упропастити, убити све остало 2 Не. Он то не може, он то неће, он то не сме учинити, ако је Човек.

Спасоносни поток, то је за ме љубав: познајући.

добро самога себе, ја не могу, ја нећу, ја не смем да волим. С тим сам одавно начисто. Ја сам, мање више, у истом положају у којем је јунак (не сећам му се имена) оног дивног Мантегациног романа „Један дан на Мадери“, који није смео да се жени и који је морао да себи ускраћује сладости љубави само зато што је, исто као и ја, имао једну тешку болест: сичију.

Ако сам уопште кад год био расположен, то је долазило од унутрашњег, чисто душевпог задовољства, од осећања да хоћу, да морам бити Чопвеком, па ма шта ме то стало. Али, у том истом моменту, ја и нехотице, скоро несвесно, чиним поређење између себе пи „осталога, срећ-

нога света“, и због тога ми то тако тешко пада: та ја сам још млад...

Но, када се мало размислим, дође ми једна мисао која је, свакако, за ме и врло утешна, мисао: „Ко зна, можда сам ја овакав какав сам, срећнији од многих“.

И тако, у мислима, ја живим, или боље, лажем са-

мога себе, а то је, рекао бих, од свих грехова најмањи, најчовечнији...

: 5. јануара. Колико се сећам, од како сам почео писати овај дневник, никада се нисам осећао тако као вечерас: некако сам одвише миран, спокојан, скоро задовољан. То можда наступа резигнација. Дакле, „дотерали“ смо до резигнације. Значи да смо „далеко дотерали“. Још је остао само један ступањ на