Srpski književni glasnik

Из ЈЕДНОГ ДНЕВНИКА. 729

тим лествицама које воде душевној пропасти: остала је пресићеност. Још имам да живим од резигнације до преспћености ; није много, а није ни мало. Тада ћу извршити своју заветну мисао: убићу се.

И поноћ већ прође.

Лаку ноћ.

8. јануара.

Данас сам се уверио да и она некога воли. Кога

то не знам. Може бити онога Руса с којим се, чини ми

се, и дописује. Свеједно. Није ми мило, али ми није ни

толико криво: ја пемам никаква права на њу као и ни

на коју другу. А и покрај евега тога ја је опет пошту-

јем као и до сад; можда чак и више: зато, ваљда, што

не смем да волим, ја пеобично поштујем љубав. Можемо,

бар, бити пријатељи; мени је и то доста. С овим се о-

бично задовољавају п сви пропали љубавници ; зашто се и ја тим не бих задовољио 7..

(Наставиће се.)

М. "Н.

ГОСПОЂА БОВАРИ. (27.) 1Х.

После смрти некога, увек облада као неко пренеражење, толико је тешко разумети ово наступање ништавости и помирити се с веровањем у њу. Али кад се потпуно уверио о Еминој непомичности, Шарл паде на њу с узвиком :

Збогом! Збогом!

Хоме и Каниве изведоше га из собе.

— Стишајте се!

— Да, говорио је он отимајући се, бићу паметан, нећу учинити никакво зло. Али пустите ме! Хоћу да је видим! Она. је моја жена/!