Srpski književni glasnik
Из ЈЕДНОГ ДНЕВНИКА. 729
тим лествицама које воде душевној пропасти: остала је пресићеност. Још имам да живим од резигнације до преспћености ; није много, а није ни мало. Тада ћу извршити своју заветну мисао: убићу се.
И поноћ већ прође.
Лаку ноћ.
8. јануара.
Данас сам се уверио да и она некога воли. Кога
то не знам. Може бити онога Руса с којим се, чини ми
се, и дописује. Свеједно. Није ми мило, али ми није ни
толико криво: ја пемам никаква права на њу као и ни
на коју другу. А и покрај евега тога ја је опет пошту-
јем као и до сад; можда чак и више: зато, ваљда, што
не смем да волим, ја пеобично поштујем љубав. Можемо,
бар, бити пријатељи; мени је и то доста. С овим се о-
бично задовољавају п сви пропали љубавници ; зашто се и ја тим не бих задовољио 7..
(Наставиће се.)
М. "Н.
ГОСПОЂА БОВАРИ. (27.) 1Х.
После смрти некога, увек облада као неко пренеражење, толико је тешко разумети ово наступање ништавости и помирити се с веровањем у њу. Али кад се потпуно уверио о Еминој непомичности, Шарл паде на њу с узвиком :
Збогом! Збогом!
Хоме и Каниве изведоше га из собе.
— Стишајте се!
— Да, говорио је он отимајући се, бићу паметан, нећу учинити никакво зло. Али пустите ме! Хоћу да је видим! Она. је моја жена/!