Srpski književni glasnik

Госпођа Бовари. 731

Апотекар, коме ништа више није падало на памет, стаде полако размицати мале завесе на прозорима.

— Гле, прође Г. Тиваш.

Шарл понови несвесно:

— Прође Г. Тиваш.

Хоме се не усуди више да му помиње о погребним припремама; на то га је свештеник приволео.

Бовари се затворп у своју собу, узе перо, и, пошто је неко време проплакао, написа:

„Хоћу да се сахрани у њеној свадбекој хаљини, с белим ципелама и с венцем. Коса ће јој се расплести по раменима; три сандука, један сд растовине, један од махагонија, један од олова Нека ми нико ништа не говори, имаћу довољно снаге. Преко свега доћи ће велики покров од зелене свиле. Тако хоћу. Учините тако“,

Господа. се веома зачудише овим романтичним идејама Боваријевим, п апотекар одмах оде да му каже:

— Мени се чинп да је она свила излишна. 'Трошкови, у осталом...

— Шта се то вас тичег узвикну Шарл. Оставите ме! ви је нисте волели! Идите!

Свештеник га узе под руку да га мало проведе по башти. Он је говорио о ништавости земаљских ствари. Бог је, рече, велики, добар; треба се без роптања повиповати његовим одлукама, шта више захвалити му.

ШАрл плану :

— Ја мрзим тог вашег Бога!

— .Ви сте још озлојеђени, узгдахну свештеник.

Бовари беше већ далеко. Он је ишао крупним корацима, дуж зида, поред воћа, шкрипао је зубима, дизао у небо погледе пуне проклињања; али ни један листак не затрепери од тога. :

Падала је ситна киша. Шарл, коме беху груди раздрљене, поче дрхтати; он се врати п седе у куину.

У шест сахата зачу се на тргу лупа кола: „Ласта је долазила; и он оста челом насдоњен на окна, гледа-