Srpski književni glasnik

732 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

јући како путници силазе један по један. Фелисита му простре у салону један душек; он леже на њ и заспа.

И ако је био философ, Хоме је поштовао мртве. Зато је, ни мало љут на јаднога Шарла, и дошао у вече да чува мртваца, и понео са собом три књиге и једну запиеницу, да води белешке.

Ту је био и Бурнизијан, и две велике свеће гореле су више постеље, која беше извучена из преграде за спавање.

Апотекар, коме је ћутање тешко падало, не могаде се уздржати да не ожали са неколико речи ову „несрећну младу жену“; свештеник одговори, да сад не остаје ништа друго до молити се Богу за њу.

— Међутим, настави Хоме, једно је од овога двога: или је умрла без греха (како се изражава Црква), и онда јој наше молитве нису ни мало потребне; или је преминула не кајући се (то је, чина ми се, свештенички израз) за своје грехове, и онда...

Бурнизијан му упаде у реч, одговоривши осорљиво, да се при свем том треба молити Богу.

— Али, напомену апотекар, кад су Богу познате све наше потребе, на што је онда молитва 2

— Како! рече свештеник, молитва! Би дакле нисте хришћанин 2

— Опростите! рече Хоме. Ја се дивим хришћанству. Оно је пре свега ослободило робове, увело у друштво морал...

— O томе није реч! Свето Писмо...

— 0! о! што се тиче Светога Писма, отворите историју ; позната је ствар да су њега изопачили Језупти.

Шарл уђе, и, прилазећи постељи, лагано размаче завесе.

Глава Емина била је нагнута на десно раме. Угао њених уста, која су била отворена, чинио је као неку црну рупу на дну њенога лица; палци на рукама беху јој подвијени; нека врста беле прашине покривала јој је трепавице, а очи јој се беху почеле губити у оледилу

„и“ a