Srpski književni glasnik

756 СРпсСКкКИи Књижевни UJACHBHE.

Восак са свећа капао је на постељу. Шарл их је гледао како горе, замарајући своје очи на светлости њиховог жутог пламена.

Шаре су се преливале на свиленој хаљини која се белила као месечина. Ема се није видела под њом; и њему се чинило да се она, пзлазећи ван саме себе, нејасно губи међу предметима, у тишини, у ноћи, у ветру који је улазио у собу, у влажном мирису који се осећао.

Затим је, наједанпут, видео у башти у Тосту, на клупи, поред живе ограде, пли у Руану, на улици, на прагу њихове куће, у дворишту њенога оца. У ушима му је још одјекивао смех веселих момака који су играли под јабукама; од њене косе сва је соба мприсала, а њена хаљина 'шуштала му је у рукама као кад варнице пуцкарају. Ово беше она иста хаљина !

Он је дуго остао, сећајући се тако минуле среће, њена држања, њених покрета, њенога гласа. После једнога очајања наилазило је друго, и то непрестано, без прекида, као таласи плиме која се излила.

Њега. обузе нека страховита радозналост: лагано, врхом претију, сав уздрхтао, он диже са ње покров. Али његов крик пун ужаса пробуди Бурнизијана и апотекара. Они га одвукоше доле, у трпезарију.

Фелисита дође затим и рече да господин иште косу.

— Одсеците један прамен! одговори апотекар.

И како се она не усуди, он приђе сам с маказама у руци. Дрхтао је тако јако, да је на неколико места убо кожу на слепим очима. Напослетку, савладавши силом своје узбуђење, Хоме засече два три пута насумце, тако да остадоше бели трагови у овој лепој црној косп.

АДпотекар и свештеник поново се прихватише својих послова, спавајући с времена на време, за шта су се узајамно оптуживали кад год би се пробудили. Г. Бурнизијан је шкропио тада собу водпцом, а Хоме је сипао хлор по поду.

Фелпсита им бете спремила, на орману, стакло ра-