Srpski književni glasnik

„и

ГоспоЂа Бовари. 737

кије, гомад спра и повелики колач. И апотекар, који беше сасвим малаксао, уздахну око четирп сахата у јутру:

— Бога ми, ја бих се са задовољством мало прихватио ! |.

Свештеник није чекао да га моле; он оде да отслужи јутрење, п врати се; затим њих двојица узеше јести п куцатп се, смејући се по мало, и не знајући зашто, надражени оном неодређеном веселошћу која нас обузима после туге; и, прп последњој чапшци, свештеник рече апотекару, ударајући га руком по рамену:

— Ми ћемо се напослетку сложити!

Они затекоше доле, у предсобљу, раднике који беху дошли. И Шарл је пуна два сахата морао у самртним мукама слушати чекић који је одјекивао по даскама. Ема би положена у растов сандук који је углављен у друга два; али како је спољни сандук био сувише широк, морали су празнину попунити вуном пз једног душека. Напослетку, кад су сва три поклопца била састругана, закована, залемљена, изнесоше сандук пред врата ; кућа би широм отворена и Јонвилци почеше долазити.

Чича Руо лође, и паде у несвест кад је спазио

црну чоху.

Х.

Он беше добио писмо апотекарово тек тридесет и шест сахата после догађаја ; п, пз обзира према његовој осетљивости, Г. Хоме га беше тако саставио да није било могућно знати шта је у ствари.

Старац паде у први мах као да га је капља ударила. Затим разумеде да му кћи није умрла. Али то је могло бити... Напослетку је навукао блузу, узео шешир, прикопчао једну мамузу за ципелу, п кренуо се у највећем трку; и целим путем био је чича Руо на самртним мукама. Једанпут шта више био је принуђен да сиђе. Он није ништа видео, чуо је око себе гласове, осећао је да га разум оставља.

Дан се диже. Он спази три црне кокоши које су

„ 4