Srpski književni glasnik

Госпођа. Бовари, Сиромах Бовари хтеде да се покаже јак, и понови више пута. Јест..., треба бити храбар. — Та бићу храбар, до сто врага! узвикну чича Руо. Отпратићу је до вечне куће! Звоно је звонпло. Све је било готово. Ваљало је

полазити.

И, седећи у једноме столу на кору, један до лругога, они су гледали како пепрестано пролазе поред њих три певца који су појали. Свирач је из дубине груди дувао у извијени рог. Г. Бурнизијан је, у пуном орнату, певао оштрим гласом; он се клањао пред табернакулумом. дизао и ширпо руке. Летибудоа је трчкарао по цркви са својом коштаном палицом; у близини налоња лежао је сандук између четири реда свећа. Шарла је нешто вукло да устане и да пх погаси.

Он се међутим трудио да буде побожан, да се преда нади на будући живот у коме ће се опет видети с њом. Замишљао је да је Ема отишла на. пут, врло далеко, одавно. Али кад би помислио да је она ту у сандуку, да је свему крај, да ће је однети у земљу, њега би обузела нека дивља, мрачна, очајна јарост. Покадшто му се чинило да не осећа ништа више; и он је уживао у овом стишавању свога бола, пребацујући себи да је без срца.

По плочама у цркви зачу се као оштар звук окованога штапа који је одмерено ударао по њима. Звук је долазио из дна п наједанпут престаде у једној споредној лађи. Један човек у грубом капуту мрке боје клече с муком. То је био Хиполит, момак из крчме код Златногљ Лава. Ок беше метнуо своју нову ногу.

Један од певаца зађе по цркви за милостињу, и новац поче падати у сребрни тас.

— Та похптајте! мени је тешко! узвикну Бовари и љутито му баци пет динара.

Певац му захвали дубоким поклоном.

Певању, клечању и устајању није било краја. Он се опомену да су једанпут, у прво време, заједно при-