Srpski književni glasnik

ГоспоЂа БоваАРИ. 741

Људи се упутише даље, до једног места у трави где је била ископана рака.

Сви се окупише око ње; и док је свештеник говорио, црвена земља избачена на ивицу гроба, ронила се на угловима, нечујно, непрекидно.

Затим, кад су четири конопца била размештена, положише на њих сандук. Шарл га је гледао како силази. Он је силазио све дубље.

Напослетку се зачу један потмуо удар; конопци уз шкрипу бише извучени. Тада Бурнизијан узе ашов који му је пружио Летибудоа, и својом левом руком, шкропећи у исти мах десном, снажно отисну лопату земље; шљунак паде на дрвени сандук, и зачу се она ужасна тутњава која нам се чини као одјек вечности.

Свештеник додаде шкропионик своме суседу. То беше Г. Хоме. Он га озбиљно истресе, пружи га Шарлу који до колена загази у земљу па је стаде обема рукама бацати, вичући: „Збогом!“ Он јој је слао пољупце, вукао се ка раци да га заједно с њом прогута.

Они који су били око њега одведоше га; и он се убрзо умири, осећајући можда, као и сви остали, неко задовољство што се ово свршило једанпут.

У повратку чича Руо мирно припали лулу, што се Хомеу, у души, учинило мало пристојно. Он шта више примети, да Г. Бине није ни био, да је Тиваш „стругнуо“ после опела, и да је Теодор, бележников слуга, имао плав капут, „као да није могао наћи црн капут, кад је то обичај, до врага!“ И да би саопштио своје примедбе, он је ишао од једне гомилице до друге. Сви су оплакивали Емину смрт, а нарочито Лере, који није пропустио да дође на погреб.

— Сирота жена! какав удар за њеног мужа!

Апотекар је одговарао:

— Да није било мене, он би, верујте, учинио себи неко зло!

— Тако добра душа! Кад помислим да сам је баш прошле суботе видео у своме дућану!